Шта је то кореографија?

Шта је то кореографија?
Пише: Весна Бајић, етномузиколог

У свакодневним разговорима и написима различитог профила код нас постоје различита тумачења појма кореографија, углавном опречна. Док једни сматрају да је то свако дело које уради руководилац фолклорног ансамбла, било кореограф по позиву или не, други заступају оштрије становиште и истичу да је кореографија у потпуности ауторско компоновано дело и да га ствара кореограф по професији. Настојаћу да путем литературе и сопственог размишљања предложим употребу овог појма у нашој пракси.

Концептуални оквир за одређивање значења кореографије базиран је на записима Георги Абрашева(1), бугарског теоретичара кореографије и др Хенрика Неубауера (Henrik Neubauer), (2) словеначког теоретичара балета.

Реч кореографија потиче од две грчке речи: „choreia“, у значењу игре, плеса или танеца, и „grafos“, што у нашем језику значи писати(3). Дословним преводом речи кореографија добија се њено основно значење, а то је „записивање игре“. Ово значење користило се све до средине XX века, када га замењује реч кинетографија, која се и данас користи за именовање начина записивања игре, нпр. кинетографија Рудолфа Лабана, скраћено лабанотација. Реч кореографија припало је пољу балета, односно именовању стваралаштва балетских мајстора. Под појмом кореографија данас се подразумева уметност стварања, измишљања, састављања и грађе игара и музике за игру у складну уметничку целину(4). Овај појам је из балета позајмљен у недостатку другог термина за означавање аматерског стваралаштва на подручју сценске примене традиционалне игре(5).

Код нас су, према терминологији сестара Јанковић, 30-их година XX века били у употреби термини сплет и смеша игара, као једини начини на које се именовало јавно приказивање традиционалне игре(6). Од средине XX века, када се појављује термин кореографија, везан код нас за уметничку игру, поменуте ауторице су предвиђале да од тог доба улазимо у нову фазу сценске примене народне игре, а то је комбиновање народних игара – као први ступањ у стварању наше уметничке игре(7). Данас се термини попут смеша и комбинација не користе, док се синтагма сплет игара задржала. На јавним наступима и у свакодневним разговорима користи се и термин кореографија, без обзира на начин и врсту стилизације примењену у стварању.

Подстакнута размишљањима Георги Абрашева о ширем и ужем значењу појма кореографија, желела бих да предложим могућности употребе овог термина у именовању различитих начина сценског приказивања наше традиционалне игре(.
Значење појма кореографија разликује се према нивоу стилизације. У преради се о кореографији не може говорити, из разлога јер ауторство није изражено, а ни облици нису предвиђени искључиво за јавно извођење(9). У обради, међутим, појам кореографије добија своје пуно значење и то као музичко-сценско дело у ширем значењу. Кореографија тако обухвата и музику и игру, односно њихове обраде. Сценски аранжман може, али и не мора да буде присутан. Из тог разлога, не може се из поменутог сложеног контектста „извући“ само обрада игре и назвати је кореографијом, што се данас погрешно чини(10). Кореографију у обради стварају најмање два аутора: игре и музике. Будући да фиксна терминологија још није успостваљена, потреба за то постоји, јер се управо појмови кореографија и кореограф данас користе површно и слободно(11). Наши аутори обрада углавном нису обучени за позив кореографа, већ до својих обрада долазе искуством: најпре играчким, а потом у улози руководиоца ансамбала, у жељи да обогате репертоар групе. То је још један разлог да обраде игре не прогласимо за кореографије јер их не ствара школовани кореограф (предлоге за називање аутора различитих нивоа стилизације видети у поглављу Извођење и сцена)(12).

Кореографија у ужем одређењу овог појма односи се на трећи ниво стилизације. Тада она означава искључиво играчки део већег позоришног дела или представе. Овде је и сценски аранжман, тј. сценографија обавезно присутна. Овакву кореографију, потпуно ново уметничко дело, ствара школовани кореограф. Следећа схема приказује разлике између другог и трећег нивоа стилизације (обраде и композиције) према значењу речи кореографија.

Шема : Кореографија у обради и композицији

Наведене категорије стваралаштва се у практичној примени преплићу, односно, могу бити примењиване паралелно, једна уз другу. Да појасним: један играчки ансамбл може имати на свом репертоару песме које припадају прерадама, а игре и инструметналну пратњу у облику обраде. Могу се дешавати различита укрштања, нпр. игра у обради, а музика у композицији. Оваква неравномерност, која се појављује нарочито између сплетова игара и музичких аранжмана, представља лошу конструкцију кореографије.

Институције и групе певача које негују само традиционално певање, раде искључиво у облицима прерада. Традиционална игра која се учи у школама постоји такође најчешће у облику прераде. У КУД-овима, међутим, постоји много различитих „укрштања“ нивоа стилизације између музике и игре из разлога што приклањање одређеној врсти стилизације зависи од аутора, руководиоца, техничке способности извођача и контекста у којем КУД делује. Начин рада се у КУД-овима мења према захтевима самих извођача да се унесу промене, а тиме и приступи врстама стилизације.

Преузето из: Весна Бајић, Од оригиналног записа традиционалне музике и игре ка преради, обради и композицији (музичко и играчко наслеђе у културно-уметничким друштвима и образовним институцијама у Србији, дипломски рад, Факултет музичке уметности Београд, 2006, 69-72.

(9) Десанка Ђорђевић користи за степен прераде назив „народна кореографија“, у значењу пуне аутентичности стила и технике народног играња, веома мале обраде музике и игре и потпуног очувања боје и звука мелодија одакле потичу (Д. Ђорђевић, нав. дело, 491). Овакво значење речи кореографија обухвата и игру и музику, што је добро. Међутим, будући да је кореографија искључиво ауторско дело, при чему је аутор именован, у „народној кореографији“ аутор не постоји, већ је дело својина народа. Осим тога, у оквиру свих нивоа стилизације користе се елементи „народне кореографије“ као потпуни, непотпуни узорци и узори. Коришћење ове синтагме отежало би разумевање, јер би из тога следило да „народна кореографија“ представља елемент „кореографије“ (другог или трећег нивоа стилизације). У Бугарској (Пловдиву) се одсек за народну игру назива „Народната хореография“, при чему се придевом „народна“ дефинише начин приступа општем појму кореографија, а то је компоновање игре по узору/узорку на традиционалну (Академия за музикално, танцово и изобразително искуство - АМТИИ).
(10) Х. Неубауер користи реч „карактерни плес“ како би означио само игру у оквиру кореографије (у ширем значењу – обради). Он наводи да је карактерни плес прерађени народни плес у академском облику, са изражајним средствима класичног плеса, који се пиказује на сцени. Henrik Neubauer, Karakterni plesi – plesi evropskih narodov na gledališkem odru, Slovensko komorno glasbeno gledališče, Ljubljana 2005.
(11) У нашем једином часопису магазину Фолклор, који је у потпуности посвећен делатности КУД-ова из Србије и иностранства, среће се недоследно (погрешно) коришћење речи кореографија и кореограф.
(12) У Бугарској где постоји могућност школовања за кореографе, Георги Абрашев наводи да се за други ниво стилизације користи „обработка на народен танц“, док се тек за трећи ниво користи реч кореографија на начин „ауторска хореография на народностна основа“. Георги Абрашев, нав. дело, 182. Вероватно најстарија школа за кореографију постоји у Москви, на Државном институту позоришних уметности, где факултет за кореографију делује већ 50 година (Henrik Neubauer, Umetnost koreografije, нав. дело,


Прузето са фолклорсрбија.орг